НЕ ЖЕЛИМ НОВИ МАНДАТ

Заштитник грађана Саша Јанковић говори за Данас, 28.01.2012.

Београд - Став Министарства правде у којем се тражи да се Нацртом закона о изменама и допунама закона о заштитнику грађана скрате овлашћења омбудсмана, тако што неће моћи да контролише рад Високог савета судства и Државног већа тужилаца, омбудсман Саша Јанковић коментарише као пуцањ у сопствену ногу.

- Министарство правде је мишљења да закон о заштитнику грађана треба да се измени тако да из контролне надлежности овог органа буду изузети ВСС и Државно веће тужилаца. Са правничке стране, у најмању руку је необично да Министарство правде тражи тако нешто, јер би морали знати да највиши правни акт ове земље, Устав, изричито прописује које органе заштитник грађана нема право да контролише и да се тај круг не може проширивати било којим законом - каже у разговору за Данас заштитник грађана Саша Јанковић. Он додаје да „ако неко мисли да ће свима очигледни проблеми у раду ВСС престати и нестати ако заштитник грађана престане да указује на њих, мислим да дубоко греши“. Према његовим речима, уколико се предлог Министарства правде прихвати, заштитник грађана не би смео да примети ништа у вези са правосуђем.

- Мени, и сваком ко дође на моје место, било би лакше, јер бисмо имали мање посла, али би за грађане недодирљивост и херметичка затвореност било ког државног органа и функционера, посебно оних који су на функцији доживотно, били веома лоша вест. Сви који прате област правосуђа забринути су због начина избора и ревизије избора судија и тужилаца, иако је јасно да проблем није то што је заштитник грађана изразио оно што, сада све гласније, говоре и други релевантни актери. Неко се определио да се бави омбудсманом уместо да исправља грешке које је начинио, указује Јанковић. Према његовим речима, примедбе на Нацрт закона о изменама и допунама закона о заштитнику грађана није изнело само Министарство правде, већ и друга министарства.

- Министарство просвете има проблем с тим што се изменама закона тражи да Влада предлоге закона доставља заштитнику грађана благовремено. Важећи закон већ даје право омбудсману да даје мишљења на предлоге закона у делу у коме се они тичу права грађана, али ја то не могу да радим ако ми их Влада доставља када и ако она жели, а у прошлости је било баш тако. Не могу да поверујем да је Министарство финансија помислило, а камоли ставило на папир, да Влада мора бити у могућности да одложи, заустави, ограничи извршење буџета заштитника грађана који је утврђен законом који доноси Народна скупштина. Без буџетске независности нема независности коју заштитнику грађана гарантује не само закон, већ и Устав. Влада не сме бити у могућности да сама мења буџет не само заштитника грађана, већ било ког другог независног органа, иначе они нису независни. Да ли је за грађане боље да онај ко штити њихова права од самовоље државе буде мање или више зависан од извршне власти и управе коју треба да контролише? Иначе, одредба идентична оспореној одредби у Закону о заштитнику грађана, у Народној скупштини је унета само пре неколико недеља у Закон о Уставном суду, и то на предлог Владе - наглашава Јанковић. Примедбе да Нацрт измена предвиђа продужење мандата омбудсмана са пет на седам година, којима он наводно жели да продужи своју функцију, наш саговорник сматра неоснованим.

- Измене се сасвим сигурно не тичу мене. Ја сам изабран на мандат од пет година који истиче у јулу ове године, и јасно је да не може бити ретроактивно продужен. Предлог се тиче оног ко од Народне скупштине добије следећи мандат.

Функција омбудсмана не сме да буде мање пожељна за људе од струке, искуства и интегритета од других државних функција, као што су судије и тужиоци, који имају доживотни мандат, министри - који иначе немају ограничење у броју мандата, судије Уставног суда - чији је мандат девет година са могућношћу једног реизбора, или повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности - мандат од седам година са могућношћу једног реизбора.

Иначе, због овако злонамерних тумачења, замолио сам министра Милана Марковића да из Нацрта закона избаци одредбу о дужини мандата, мада би за институцију и за грађане било боље да она остане.

Има оних који вуку у супротном смеру

- Зна се да су снага овлашћења и значај омбудсмана у неко држави у директној вези са „количином и врстом“ демократије, владавине права и поштовања људских права у њој. Овлашћења омбудсмана у Шведској, Норвешкој, Финској су већа него у Србији. У Шведској је, на пример, омбудсман специјални тужилац за судије. Има и држава у којима је омбудсман као државни орган скрајнут, небитан, јер такав третман имају и права грађана. Заштитник грађана Републике Србије је, на изненађење многих, прошле године у систему националних механизама за људска права од три могућа статуса акредитован са највишим - А. То је резултат оцене низа међународних стручњака да ова институција ради независно и ефикасно, што на међународном плану за нашу државу значи признање да она није место где се људска права небрањено газе - сматра Саша Јанковић.

Најчешће сумњају да их прислушкују

Од 2009. до данас на рад БИА, ВБА и ВОА поднето укупно 11 притужби Досад ни у једном случају није утврђено незаконито прислушкивање Контрола служби не служи да би грађани сазнали да ли су „на мерама“ службе или задовољавали своју знатижељу Најчешћи пропуст у раду су потпуна застарелост прописа на основу којих се врши безбедносна провера за одређена радна места у неким органима и организацијама у јавном сектору

РАЗГОВОР

Београд - Од 2009. године до данас је на рад БИА, Војнобезбедносне агенције и Војнообавештајне агенције поднето укупно 11 притужби грађана, а у још три прилике поступао сам по сопственој иницијативи, каже за Данас Саша Јанковић, заштитник грађана.

Он истиче да грађани најчешће сумњају да су жртве незаконите примене посебних мера које у свом раду примењују службе безбедности, односно обавештајне и безбедносне службе.

- Ако грађанин понуди довољно основа за сумњу да нека од служби поступа посебно некоректно према њему или њој, или да му због незаконитог или неправилног рада служби прети ненадокнадива штета, заштитник грађана може да одлучи да преконтролише рад службе не захтевајући да подносилац притужбе претходно исцрпи расположива правна средстава, као на пример, да се обрати органу унутрашње контроле или суду - објашњава Јанковић.

Према његовим речима, приликом контроле, заштитник грађана је овлашћен да сазна све што је потребно да би утврдио да ли су нечије слободе и права прекршена, укључујући и детаље о акцијама у току. Он додаје и да такве податке омбудсман мора да прикупља лично, као и да његови сарадници нису овлашћени да их сазнају.

- Да би тај посао обавио, заштитник грађана има потпун приступ опреми, документима и припадницима служби. Међутим, контрола не служи да би грађани сазнали да ли су „на мерама“ службе или задовољавали своју знатижељу, јер ће, ако служба поступа законито, заштитник грађана и сам чувати као тајну све што је у контроли сазнао. У пракси то значи да, било да се служба уопште не бави грађанином који је поднео притужбу, или да то чини, али у складу са законом, заштитник грађана на крају поступка грађанину шаље идентично обавештење - притужба је размотрена, извршене су неопходне провере и није утврђено да су слободе и права подносиоца притужбе прекршена незаконитим или неправилним радом службе - објашњава Јанковић. Он додаје и да је то стандард који истовремено омогућава и делотворну контролу и остваривање сврхе због које службе постоје.

- У случају, међутим, да се контролом открије кршење закона или пропуст у раду, заштитник грађана предузима одговарајуће мере - од подношења кривичне, прекршајне и других пријава, до упућивања препоруке служби како да пропуст исправи, а грађанин се о томе обавештава у складу са природом утврђене незаконитости или неправилности - наглашава Јанковић.

Он наводи и да досад ни у једном случају није утврђено незаконито прислушкивање, али је било случајева да се утврди пропуст у раду, као што су потпуна застарелост прописа на основу којих се врши безбедносна провера за одређена радна места у неким органима и организацијама у јавном сектору.

- У једном случају притужба се односила на то да се припадници службе безбедности распитују о приликама у локалној средини. Сем што је по саму службу непријатна, јер говори да њени припадници нису били довољно дискретни, таква притужба, имајући у виду тематику која је интересовала припаднике службе, није била основана, јер законом утврђен посао тајних служби и јесте да прикупљају информације од значаја за заштиту безбедности грађана и државе - указује Јанковић. Као интересантном Јанковић оцењује и чињеницу да се њему, као заштитнику грађана, обраћају како грађани, тако и садашњи и бивши припадници служби, који указују на одређене неправилности или кршење њихових права.

- Сврха свих поступака је не само да се отклони евентуално кршење права грађанина који је поднео притужбу, већ да се унапреди рад службе тако да потпуније и правилније поштује слободе и права које наш правни поредак гарантује сваком човеку. У поступцима контроле сарађујем са органима унутрашње контроле у службама безбедности, али при томе ценим и њихов рад. Посебно добру сарадњу до сада сам имао са Генералним инспектором за војне службе безбедности, Борисавом Бановићем - наводи наш саговорник.

На питање да ли је БИА применила препоруке које им је дао приликом контролне посете, Јанковић истиче да је та Агенција досад у потпуности спроводила конкретне препоруке, за отклањање уочених пропуста или унапређивање начина рада, како би могућност за кршење права грађана била што мања.

- Велики проблем остаје веома непрецизан Закон о БИА и одавно сам, за сада без резултата, препоручио да се он мења. Такође, БИА и ВБА у свом раду примењују Закон о електронским комуникацијама, а поједине одредбе тог закона смо повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић и ја, на иницијативу свих стручних удружења, оспорили пред Уставним судом пре више од годину дана, јер сматрамо да су супротне уставним гаранцијама људских права. Уставни суд о томе још није одлучивао - наглашава заштитник грађана.

Без притужби на „тихи СМС“

Саша Јанковић истиче и да досад није било притужби грађана на употребу „тихог СМС-а“ за праћење грађана. Он истиче и да када би било таквих притужби, њихова основаност зависила би од тога да ли за уплив у приватност грађана постоји одлука надлежног органа и да ли се она савесно примењује.

- Када службе добију дозволу да пресрећу комуникацију грађанина, читају његове мејлове, прате његово кретање, тада оне користе све доступне техничке и људске могућности да би задатак на законит начин извршиле. Према томе, употреба софтвера за телефоне који би, у оквирима одлуке суда, службама омогућавао приступ оним подацима чије је прикупљање одобрено (и не више од тога), не би представљала кршење слобода и права грађана.

Грађане мучи лоша управа

Вечерње новости, 2. јануар 2012. године

В. Ц. Спасојевић

У канцеларију омбудсмана у 2011. стигло 9.000 притужби и 30.000 обраћања грађана. У 700 случајева проблем је решен само обавештењем да је грађанин поднео притужбу  Грађани се најчешће жале на бесмислене административне процедуре

Од  преко 9.000 формалних притужби и 30.000 обраћања грађана омбудсману, највише их се односи на лошу управу - преспоре, нетранспарентне, неразумљиве и бесмислене административне процедуре, које изгледају као да грађане треба да одврате од остваривања права, а не да омогуће да их, под законом прописаним условима, остваре. 

Овако за ”Новости” сумира претходну годину заштитник грађана Саша Јанковић. Он додаје да су у таквом административном окружењу страдала многа права: на лична документа, здравствену заштиту, неповредивост имовине, здраву животну средину...Такође, каже, и даље има пуно притужби на рад судова, који су изузети из контролне надлежности омбудсмана, али се грађани свеједно жале.

- У Србији се дневно деси више повреда права грађана због пропуста у раду администрације, него што то ико појединачно може да исправи за годину дана. Администрација на грађане пречесто гледа као на прекобројне предмете, а они на службенике као на повлашћену, корумпирану групу нерадника - каже Јанковић, и додаје да такав однос постоји зато што у органима власти понекад раде и они којима ту није место. Како истиче, запошљавање у јавном сектору је ”алат социјалне политике и део партијског плена”, а не начин да се на најефикаснији начин обаве јавни послови.

- Заштитник грађана је, ипак, успео да покаже да је и овде, а не само у високо развијеним државама, и без наредбодавне моћи, препорукама, могуће мењати начин на који се органи власти односе према грађанима. У више од 700 случајева било је довољно само обавештење да је грађанин поднео притужбу и да почиње поступак контроле, па да пропуст буде исправљен. У стотинама других поступака контрола је текла до краја и окончана препорукама које су и извршене - констатује Јанковић.

Он, међутим, додаје да заштитник не би смео да буде прва инстанца којој се грађани обраћају. Они би прво требало да покушају неправду да отклоне у самом органу са којим имају проблем, или у органима који су му надређени. Тек када наиђу на административни зид, треба да се обрате омбудсману. 

- Проблем у Србији је што пречесто нема решења тамо где проблем настаје, па превише тога завршава код омбудсмана - закључује омбудсман, и најављује да је за прву половину 2012, до истека свог мандата, са сарадницима припремио низ мера како би се показало да однос између грађана и администрације не мора да буде непријатељски:

- Ако у 2012. кренемо у том правцу и почнемо да враћамо осмехе на лица људи са обе стране шалтера, биће то добра година.

ЗАДУЖЕЊА И ПРИЗНАЊА ОСИМ што је у 2011. законом добио и нова задужења - да поред контроле врши и превенцију кршења права и слобода, заштитник грађана добио је и највиши, А статус, у међународном окружењу националних институција за људска права при УН.

Ко ће се старати о спровођењу закона

ауторски текст заменице заштитника грађана Тамаре Лукшић - Орландић у дневном листу Политика, 15. децембар 2011. године

Намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета

Закони се доносе да би се спроводили и поштовали. Преднацрт закона о правима детета сутра ће бити закон, и зато је важно да знамо које министарство или тело ће добити задатак да се о његовој примени стара. Преднацрт, у овој фази, не нуди одговор на то питање. Не бих то, међутим, назвала пропустом.

Прво, будући закон о правима детета јесте пионирски посао коjег се прихватио независни државни орган – заштитник грађана. Комитет за права детета је упутио препоруку Влади Србије да донесе свеобухватни закон о деци, а није поименце „прозвао” ниједно министарство. Логично, јер права детета постоје у различитим областима: образовању, социјалној заштити, здравству, култури, спорту, информисању, има ту посла и за МУП, државну управу, правосуђе, екологију. Пошто заштитник грађана има мандат да контролише законитост и правилност рада свих поменутих, било је довољно основа да најширој јавности понуди Преднацрт закона о правима детета, који није савршен, али је у великој мери заокружен концепт заштите свих права детета. Да би био до краја заокружен и потпуно оснажен, недостаје орган за праћење његовог спровођења.

Друго, у делу 7. преднацрта излистане су постојеће, а понегде предложене и нове надлежности свих државних органа, почев од највишег законодавног тела. Тако је предложено да Народна скупштина усваја стратешки документ за остваривање и заштиту права детета, и то за период од десет година, а да сваке године разматра годишње извештаје о спровођењу стратегије. Влада, наравно, јесте та која Народној скупштини треба да предложи стратешки документ. Такође, влада обезбеђује буџетска средства за остваривање права детета. Министарства су та која предлажу и спроводе политику и извршавају законе, па ће нужно морати да се старају и о спровођењу овог закона, тако што ће ускладити своје секторске законе са њим.

Имамо и сада Савет за права детета при влади. Преднацрт предлаже да се такво саветодавно тело, које би обједињавало све ресоре у влади, који имају одређене надлежности у области права детета, али и стручњаке, зове национални савет за остваривање и заштиту права детета. Оно што је њему стављено у делокруг било би од велике помоћи влади, пре свега у изради стратешког документа и у годишњем извeштавању Народне скупштине о његовом остваривању.

Када је реч о институционалном оквиру за праћење и заштиту права детета, преднацрт почива на два изузетно важна решења. Једно је обавеза сарадње органа јавне власти, правних и физичких лица у остваривању, унапређивању и заштити права детета. Друго решење обавезује органе јавне власти да прикупљају податке из своје надлежности и два пута годишње их достављају Републичком заводу за статистику. Када то заживи, биће нормално да и у нашој земљи постоје тачни и ажурирани подаци о броју деце са неком врстом сметњи, о броју деце која су жртве породичног насиља, о тачном броју деце која не похађају школу, која просјаче и др.

Преднацрт није одредио орган надлежан за спровођење и праћење будућег закона о правима детета. Мало се и зазире од предлагања нових органа – од даљег бујања администрације. Јавна расправа даће нам и то решење.

Бићу слободна да у вези с тим искажем свој став. Наиме, намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета која ће се старати о остваривању права детета гарантованих будућим законом. Биће част, али и велика одговорност радити у таквој служби, јер ће јој се у задатак ставити оно што је највредније у сваком друштву – њена деца.

ауторски текст др Горана Башића на порталу недељника "Нови магазин" 

Расељавање нехигијенског ромског насеља испод моста „Газела“ је прво расељавање оваквих насеља у Београду током којег је поштован минимум стандарда хуманог расељавања. Сва друга расељавања су била неуспешна. Нека су завршена протестима Рома и невладиних организација, друга протестима грађана других националности због тога што се Роми досељавају у њихов комшилук.

Људи који су живели код моста „Газела“ су расељени у какав такав условни смештај, односно у контејнере, деца су уписана у школе, лица која нису имала документа добила су их, а они који су у стању социјалне потребе ушли су у систем социјалне заштите, обилазе их здравствене медијаторке и обезбеђена је основна здравствена заштита. Оним лицима која нису имала боравиште у Београду су, како је било предвиђено, обезбеђене сличне могућности у местима у која су расељена.

Интересантно је да је пре почетка градње „Газеле“, на месту где се данас налази Мостарска петља, постојало велико ромско насеље „Јатаган мала“ које је расељено. Расељавање је обављено на начин који и данас може да послужи као узор. Роми су расељени у различите делове града, деца су уписана у школе, обезбеђена је социјална заштита, запошљавани су у тада јаким друштвеним предузећима.

Готово пола века касније ни држава ни друштво нису у стању да одрже тада достигнут стандард. Тако данас имамо тензије поводом најављеног расељавања ромског насеља у Блоку 72 на Новом Београду. Расељавање насеља је почело без плана и ништа није указивало да ће се остварити на начин и у складу са стандардом који је градоначелник Београда Драган Ђилас успоставио при расељавању грађана који су живели испод „Газеле“.

Већина Рома у Блоку 72 су избеглице са Косова и о њиховом расељавању треба да брине Комесаријат за избеглице Владе Републике Србије, на начин на који је то чињено са осталим грађанима Србије расељеним са Косова. То значи да Ромима треба да буду доступне све могућности које су биле доступне другим расељеним лицима. Следећа група у насељу код Блока 72 су Роми који имају боравиште у Београду и за њих би требало припремити решење примењено при расељавању испод моста „Газела“.

Нужно је водити рачуна о томе да се у догледно време пронађе могућност за трајно решавање њихових проблема, јер треба имати у воду чињеницу да ни расељавање Рома из насеља код моста „Газела“, иако је обављено боље од већине других расељавања, не задовољава у потпуности услове које би требало да испунимо и у односу на међународне стандарде, и у односу на обавезе које је Влада преузела усвајајући Стратегију за унапређење положаја Рома и акциони план њеног остваривања.

Блиц, 5. 11. 2011. године, заштитник грађана Саша Јанковић

Убиства полицајаца узбуркала су јавност. Резигнирани су сви, не само шефови полиције. Ресорни министар, међутим, изричито п(р)озива оне који се баве, како каже "под наводницима људским правима" да сада стану у заштиту људских права полицајаца исто као што то чине када ови прекораче овлашћења. Иза тога стоји теза да се претерује са људским правима, што узима данак.

Људи су погинули, није време за академске расправе, али ни у трагедији не треба заборављати: људска права су ипак скуп гарантија успостављених да штите грађане од самовоље државе и њених службеника, док је заштита службеника, као и грађана од других грађана област кривичног, а не људских права. Убиство полицајца је злочин, у неким државама неопростив, али не спада у домен људских права сем ако иза таквих убистава не стоји сама држава.

Битније од терминологије је да овлашћења и безбедност полиције с једне стране, и достигнути степен поштовања људских права с друге, нису као тегови на клацкалици, па што једно иде више, друго мора ниже и обрнуто.

Упоредимо стопе кривичних дела над полицајцима у земљама у којима су људска права на високом, и на ниском нивоу и видећемо. Полицајац човека може лишити живота, а да не наруши његова људска права, а може га и не дотакнути, а да их озбиљно повреди. Људска права нису сметња заштити живота полицајаца. Полицајци не гину због претеривања у поштовању људских права, већ због других ствари, о којима, опет, није ни време ни место.

Нема спора око тога да је одговор државе према насилницима слаб, да је "систем" недовољно ефикасан. Али није само полицајцима тешко када се треба одбранити, грађанима је још теже. Колико жена годишње буде убијено насиљем у породици? Ко покуша да одбије напад од себе или своје имовине, често ће и сам завршити са прекршајном или кривичном пријавом која му загорчава живот. А повући се, претрпети па пријавити властима, пречесто нема смисла - на десет или више непроцесуираних пријава силник је добио једанаесту, па шта. За то нису криви они који се залажу за људска права.

Коначно, најопштије, неки се већ питају да ли нам се, по насиљу, враћају 90-те? Позната редитељка упозорава преко твитера да средношколци у позоришту аплаудирају глумцу који игра човека који је начинио ратни злочин, а добацују глумици - супрузи, због њеног очаја када је сазнала за грех мужа. Насиље и мржња по разним основама лако хватају маха, посебно у економској кризи. Хоћемо ли нешто урадити у вези тога, то позориште нам је већ било у кући? Ако хоћемо, онда ће министру полиције, али и осталима у влади, требати подршка и савет управо од заговорника људских права.