Блиц, 5. 11. 2011. године, заштитник грађана Саша Јанковић

Убиства полицајаца узбуркала су јавност. Резигнирани су сви, не само шефови полиције. Ресорни министар, међутим, изричито п(р)озива оне који се баве, како каже "под наводницима људским правима" да сада стану у заштиту људских права полицајаца исто као што то чине када ови прекораче овлашћења. Иза тога стоји теза да се претерује са људским правима, што узима данак.

Људи су погинули, није време за академске расправе, али ни у трагедији не треба заборављати: људска права су ипак скуп гарантија успостављених да штите грађане од самовоље државе и њених службеника, док је заштита службеника, као и грађана од других грађана област кривичног, а не људских права. Убиство полицајца је злочин, у неким државама неопростив, али не спада у домен људских права сем ако иза таквих убистава не стоји сама држава.

Битније од терминологије је да овлашћења и безбедност полиције с једне стране, и достигнути степен поштовања људских права с друге, нису као тегови на клацкалици, па што једно иде више, друго мора ниже и обрнуто.

Упоредимо стопе кривичних дела над полицајцима у земљама у којима су људска права на високом, и на ниском нивоу и видећемо. Полицајац човека може лишити живота, а да не наруши његова људска права, а може га и не дотакнути, а да их озбиљно повреди. Људска права нису сметња заштити живота полицајаца. Полицајци не гину због претеривања у поштовању људских права, већ због других ствари, о којима, опет, није ни време ни место.

Нема спора око тога да је одговор државе према насилницима слаб, да је "систем" недовољно ефикасан. Али није само полицајцима тешко када се треба одбранити, грађанима је још теже. Колико жена годишње буде убијено насиљем у породици? Ко покуша да одбије напад од себе или своје имовине, често ће и сам завршити са прекршајном или кривичном пријавом која му загорчава живот. А повући се, претрпети па пријавити властима, пречесто нема смисла - на десет или више непроцесуираних пријава силник је добио једанаесту, па шта. За то нису криви они који се залажу за људска права.

Коначно, најопштије, неки се већ питају да ли нам се, по насиљу, враћају 90-те? Позната редитељка упозорава преко твитера да средношколци у позоришту аплаудирају глумцу који игра човека који је начинио ратни злочин, а добацују глумици - супрузи, због њеног очаја када је сазнала за грех мужа. Насиље и мржња по разним основама лако хватају маха, посебно у економској кризи. Хоћемо ли нешто урадити у вези тога, то позориште нам је већ било у кући? Ако хоћемо, онда ће министру полиције, али и осталима у влади, требати подршка и савет управо од заговорника људских права.