Омбудсман Саша Јанковић за „Блиц“

Штедња као мода у 2009.

Висина државне плате у Србији није одраз одговорности и овлашћења у систему јавне власти

Заштитнику грађана обратило се својевремено једно удружење грађана, тражећи да трошкове издавања нових пасоша не сносе грађани, већ држава из свог буџета. Та иницијатива пример је за широко распрострањени мањак поимања о томе да држава нема „своје“ новце, већ да увек располаже нашим, те да је плаћање „из буџета“ увек плаћање из новчаника који пуне грађани. Не недостаје само грађанима то сазнање - када је омбудсман Влади предложио да уведе писане критеријуме за коришћење службених аутомобила, један од корисника истих га је незванично питао: „Какве везе коришћење службених аутомобила има са правима грађана?“

Формирање свести о томе да државно, односно јавно није исто што и „ничије“ и стварање механизама за спровођење те свести у реалност битни су елементи суштинске демократизације односа власти и грађана у Србији. Преиспитивање висина плата и накнада у јавним предузећима, било да је од политичке елите било изнуђено или не, корак је који треба искористити за учвршћивање концепта одговорности јавне власти.

Изазов у том послу биће и како се одупрети популизму и демагогији који на самом почетку прете да угрозе сваку вредну идеју и, наравно, не дозволити да се остане само на јавним предузећима. А да смо на самом почетку, говори и чињеница да је министар државне управе и локалне самоуправе Милан Марковић, који је питање плата у јавним предузећима након бурне реакције јавности сада покренуо пред Владом, исту ствар безуспешно покушао пре само годину дана.

Висина државне плате у Србији није одраз одговорности и овлашћења у систему јавне власти, који иначе болује од неконзистентности и личи на град у коме је поштовање урбанистичког плана ствар добре воље. Место органа у државном систему одређује пре неформална „моћ“ његових руководиоца, него положај, одговорности и овлашћења која по Уставу и закону институција има. То се види и по државним протоколима, који чак ни пресеанс листе више немају, или за њих не маре. По висини плате функционера, баш као ни по реду у коме она или он стоје приликом државних свечаности, ви никако не можете закључити где је њихово место у Уставом и законима установљеној државној хијерархији.

Међу битним критеријумима који би требало да опредељују зараду сваког у јавном сектору јесу одговорност и захтевност посла, процедура избора која гарантује лични интегритет, пратећа ограничења и забране, потребна стручност, специфични услови рада и живота, упоредна пракса. Тешко да би по овим критеријумима ико у јавном сектору требало да има плату већу од плате највиших државних функционера. Чињеница да је ипак било другачије изненађење је само за неупућене.

У Србији је, ако сте на функцији, популарно имати релативно ниску плату. Један од разлога за то је што нема начина да се провери да ли се она допуњава из партијске или неке друге касе, у коју се истовремено улива део нечије безобразно високе зараде на месту које „не боде очи“, као што су то донедавно била јавна предузећа. Нема чак ни гаранција да су подаци о висини зарада у тим предузећима, агенцијама и сл. које ових дана добијамо захваљујући Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, заиста и тачни!

Велике су шансе да онај ко каже да му је за одговорност и обавезе које има плата у државном сектору велика, па макар она била и у рангу тренутно највећих, има додатни извор прихода. Али доступност извору таквих „резервних“ примања ипак не би смела бити услов за вршење државне функције. Отуда треба бити врло скептичан према идејама попут једне коју сам недавно чуо, а то је да се највиши државни функционери и други руководиоци у времену кризе одрекну плата, тј. раде за симболичне паре.

Плате у држави знатно су мање него у остатку јавног сектора. Чему би водило смањивање плата запосленима у државној управи, о чему се такође спекулише? Да ли нам је циљ мноштво слабо плаћених бирократа који решавају безобличне „предмете“, трудећи се да то чине лошије него што су (пот)плаћени, или хоћемо да се остваривањем наших права и утврђивањем обавеза баве стручни и мотивисани људи који размишљају о правилној примени прописа, док савремена информатика прибавља потребне податке у поседу државе? Кључ за добру управу су рационалан, економски одржив, уређен систем, лична одговорност на свим нивоима, стручност, мотивација и електронско пословање, односно управа. Све је јефтиније него гломазна бирократија на коју су грађани огорчени.

Грађани би, по правилу, своја права и интересе више требало да чувају од оних који су спремни јавни посао радити из „доброчинства“, него од оних који су за свој рад јавно и поштено плаћени. Надајмо се да ће нови закон о Агенцији за борбу против корупције дати јаче механизме заштите од злоупотреба, а да ће етички кодекс државних функционера, чији је први радни текст припремљен и чека прилику за расправу, понудити јавном мњењу чвршће путоказе за оцењивање етичности и моралности поступака јавних посленика него што то чине политички демагози.   

УСПЕСИ:

Упоредо са сопственим формирањем, институција омбудсмана је у овој години почела да даје конкретне резултате: низ случајева окончан је у корист  заштите и унапређења поштовања права грађана, и то у најразличитијим областима људских права. Сетимо се успешних интервенција ради спречавања цензуре књиге «Драгуљ Медине»,повлачења спорног правилника о надзору над интернетом или покретања теме о одговорности за коришћење државне имовине на примеру службених аутомобила Владе. И у низу појединачних случајева помогли смо грађанима и позитивно утицали на промену односа органа управе према обавезама да у свакодневном раду поштују достојанство и права грађана.

НЕУСПЕСИ:

Објективни неуспеси су наша недовољна и неравномерна доступност свим грађанима Србије и недовољна ажурност у раду по притужбама из разлога, који су, верујем свима познати, а леже ван наше моћи. Због тога смо и пажњу јавности пречесто морали скретати на ограничења у нашем раду, уместо на постигнуте резултате, о којима би много радије причали.